9. epizoda: Sve za lepotu“ - neobične priče o pojmu fizičke lepote... Lav je saznao da mora da nosi stalnu protezu.To je za njega strašno jer ga muči kako će izgledati. DŽabe priče o tome kako bi trebalo da istrpi protezu zbog lepših zuba. Te žice ne izgledaju ni lepo ni prijatno u njegovim ustima...a, pored toga svi će mu se rugati. Kao i uvek u celu priču se ubacuje Vuka koja se uvek potrudi sa svojim pričama da omalovaži Lavovu muku. Poimanje lepote kroz ljudsku istoriju se stalno menjalo, a nekada je proces dolaženja do onog što je lepo bio veoma bolan. Tako će Lav upoznati neobične priče o Hunima, malim stopalima u Japanu, i neobičnom, živahnom sredstvu za mršavljenje. Posle ovih priča, Lavu ideja nošenja proteze više ni malo ne izgleda strašna. Glumci: Lenka Petrović i Dragan Sekulić Urednik: Blaženka Bijelić Scenaristi: Marko Pištalo i Kristina Đuković Kompozitori: ljubičice“ - Vuk i Petar Stevanović Direktor fotografije: Marko Mikić Reditelj: Milica Soldatović Mikić.

Redakcija za kulturu i umetnost reprizira prvu sezonu serijala Metamorfoze u kojoj su velikani naših pozorišnih scena. Prva epizoda posvećena je reditelju Dejanu Mijaču.... U njegovoj biografiji između ostalog piše da je rođen 1934. godine, da je jedan od stubova našeg savremenog pozorišta, da je režirao dela klasika i savremenika na svim važnijim scenama ovog podneblja, da je predavao glumu i režiju, da je uspešno komunicirao sa publikom izvan prizemne komercijalizacije i dnevnih angažmana, da je dobio mnogo nagrada, uključujući i specijalnu Sterijinu nagradu za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture. Dalja prošlost nas podseća da je Mijač u Valjevskoj gimnaziji učestvovao u osnivanju Omladinskog Kulturno umetničkog društva i igrao u predstavama đačkog i gradskog pozorišta, da je najpre studirao književnost, a zatim prešao na Akademiju za pozorišnu umetnost u Beogradu, gde je 1957. diplomirao režiju u klasi Vjekoslava Afrića. Prvi stalni rediteljski angažman imao je u Tuzli i tu ostvario nekoliko zapaženih predstava, rađenih po delima savremenih pisaca. Potom je radio u Novom Sadu, u Srpskom narodnom pozorištu gde je tokom karijere režirao oko 40 predstava, a zatim i u Beogradu, u Jugoslovenskom dramskom, Ateljeu 212, Zvezdara teatru. Predavao je pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a pozorišnom pedagogijom bavio se i u Novom Sadu, iz njegovog šinjela izašle su brojne generacije izuzetnih reditelja i glumaca. Za Mijačev rediteljski rad karakteristična je raznovrsnost izvora koje koristi: literaturu, dramaturške i sociološke studije, raznovrstan likovni i muzički materijal. NJegove eksplikacije su, svedoče saradnici, konkretna i precizna analiza teme, ideje i žanra, kao i odnosa među likovima. U svojim predstavama on nerado ulazi u ekstravagantne eksperimente. Za dešifrovanje njegovog rediteljskog rukopisa naophodno je krenuti od onog shvatanja teatra po kojem pozorišna predstava treba da se odvija u liniji čija je polazna tačka autor, a završna glumac pred gledalištem. Šekspir, Čehov, Bernhard, Beket, Sterija, Nušić, Simović, Srbljanović su autori čije drame je režirao pomerajući naše pozorište ka  savremenosti. Svoju više od pet decenija dugu karijeru je znalački gradio prateći svoje doba, tako da su njegove predstave uvek bile odraz vremena u kojem smo. 2012.godine odlučio je da završi karijueru režijom komada Višnjik Antona Pavloviča Čehova. Preminuo je 2022.godine. Efemernost pozorišta, njegovo postajanje u trenutku, nestajanje nakon odigrane predstave i želja da taj trenutak što duže traje bili su Mijačeva inspiracija za velika pozorišna dela. U emisiji snimljenoj 2021. godine on bez patetike, promišlja svoj život i karijeru koja je ostavila dubok trag u našoj pozorišnoj umetnosti i našoj kulturi. autor i urednik Olivera Milošević snimatelj Sima Dimitrić montaža Anika Tesla režija Milica Mitrović.

...